Сава Шумановић је рођен 22. јануара 1896. године у Винковцима. Родитељи, Милутин и Персида, рођена Тубић, су потицали из угледних шидских грађанских породица. Млада породица се вратила у Шид са четворогодишњим Савом. Као десетогодишњак одлази на школовање у Земун где је уписао Реалну гимназију. Интересовање за уметност показао је већ у гимназији, када се уписао на сликарски курс професора Исидора Јунга. Након матуре вратио се кући чврсто решен да сликарство буде његов животни позив. Отац је имао сасвим друге планове за сина јединца. Желео је да постане адвокат. У решавање овог проблема умешала се мајка, која је подржала сина у његовим жељама те је нађено компромисно решење. Сава је 1914. године уписао у Загребу Вишу школу за умјетност и обрт, након које је могао постати наставник.
Прву годину је похађао у класи професора Отона Ивековића, а следеће три у класи Клемента Црнчића. Рад школе подразумевао је студирање по старим мајсторима, Диреру, Микеланђелу, Рубенсу и Рембранту. Импресионисте који су га заинтересовали још у Земуну, наставио је сам да проучава. Дружи се са колегама, Ђуром Тиљком, Маријаном Трепшеом, Јозом Туркаљом, Срећком Сабљаком, Миливојем Узелцем, а нарочито са рано преминулим Миланом Штајнером. Тада је започело и дугогодишње пријатељство са Антонијом Ткалчић Кошчевић, која је у истој школи учила вајарство. Редовно учествује на школским изложбама. У сведочанству о завршеном школовању забелажене су најбоље оцене и квалификације. У јулу те 1918. године учествује на заједничкој завршној изложби своје школе. Те исте године у Улриховом салону приређује прву самосталну изложбу са Богумилом Царом. Ради илустрације за књижевну ревију Јуриш, коју уређује А.Б. Шимић. Поред тога ради и као сценограф у Народном казалишту. Следеће 1920. године у мају приређује другу самосталну изложбу у Музеју за умјетност и обрт.
Представио се платнима која указују на симболизам и сецесију, тада актуелне у Хрватској уметности. Изложба је добила позитивне критике. Продао је доста слика, и уз очеву подршку на јесен се упутио у Париз, тадашњи центар уметничких збивања у Европи. Први боравак у Паризу трајао је само неколико месеци. Уписао се на курс код истакнутог ликовног педагога и уметника Андре Лота, и био је један од његових најбољих ученика. Шумановићев учитељ је припадао струји аналитичког кубизма, конструктивизма. То је време када су настале најзначајније кубистички орјентисане слике у историји нашег сликарства; Скулптор у атељеу, Мртва природа са сатом, Морнар на молу, Лучки агент. Утицај Андре Лота на Шумановића био је веома велик и присутан током целог живота.
У лето 1921. године вратио се у Загреб. Становао је код пријатељице Антоније Ткалчић Кошчевић. У октобру исте године у Умјетничком павиљону приређује изложбу слика које су настале у том новом стилу преузетом од Лота. Конзервативна критика и публика у Загребу није имала разумевања за његове нове радове. Следеће четири године Сава Шумановић је провео у Загребу, неуморно покушавајући да измени те конзервативне и провинцијалне ставове уметничких кругова Загреба. Тада су настали текстови Сликар о сликарству и Зашто волим Пусеново сликарство, који су веома значајни за разумевање његових идеја и уметности.
Поновни одлазак у Париз омогућила му је продаја двадесет слика адвокату Дорићу 1925. године. Оне се данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду. Тај други боравак у Паризу протекао је у понижавајућим условима под којим је Сава Шумановић добио визу. Имао је статус ученика, добио је ограничену дозволу боравка, забрану продаје слика, поново се уписао на курс код Андре Лота. Излагао на Јесењем салону у Паризу 1926. године. Угледни француски часописи, који су се бавили уметношћу, пишу о Сави Шумановићу и репродукују му слике. Тада је насликао Доручак на трави, аутопортрет са четири акта у пределу, која се данас налази у Спомен збирци Павла Бељанског у Новом Саду. Учествовао је у осликавању култне кафане „La Coupole”, 1927. године. Исте године, насликао је своје најзначајније дело, Пијани брод. Ова слика монументалних димензија, настала је у грчевитом раду за само седам дана и ноћи. Изложио је на Салону независних, а оцене критике биле су подељене. Данас је слика Пијани брод понос збирке Музеја савремене уметности у Београду.
Отежани услови рада, лоше критике и низ других личних догађаја довели су уметника до нервне исцрпљености, па се 1928. године вратио у Шид, на опоравак. Тада су настале прве слике предела из околине Шида, „Сремске крајине“, низ пејзажа на којима бележи јединствену светлост и атмосферу завичаја. Овој теми много више се посветио када се касније заувек вратио кући. У септембру 1928. год. изложио је на Новом универзитету у Београду слике које су настале у Паризу. Добро је прошао и код критике и код публике, распродао је већину слика и поново се упутио у Париз. То је био његов последњи боравак у омиљеном граду. Трајао је нешто више од годину дана. Тада су настала ремек дела: Црвени ћилим, Лежећи женски акт, Луксембуршки парк у Паризу.
Вероватно се код куће није довољно опоравио. Здравствени проблеми су се веома брзо поново испољили. Мајка је дошла по њега у Париз. Заједно су се вратили у Шид марта 1930. године. Кратко време лечио се на клиници др Раденка Станковића у Београду. Болница је са свом документацијом потпуно уништена у бомбардовању за време Другог светског рата, те нису сачувани подаци о дијагнози и лечењу.
Код куће у Шиду, Шумановић се потпуно посветио сликању. Првих година сликао је актове по скицама које је донео из Париза и пејзаже из своје непосредне околине. То су остале доминантне теме до краја његовог живота. Отац Милутин преминуо је 1937. године. Тада је Сава преузео вођење породичног имања. Према сачуваној документацији из тог периода уочава се да је и тој обавези приступио крајње озбиљно као и свему другом у животу. Учио је енглески језик, похађао часове играња, посетио је изложбу француског сликарства деветнаестог века, која је гостовала у Народном музеју у Београду, непрекидно сликао и припремао се за велику изложбу.
Организовао је у септембру 1939. године на Новом универзитету у Београду велику самосталну изложбу на којој је изложио 410 слика. Задовољан успехом изложбе, вратио се у Шид и наставио да ради са великим полетом, упркос рату који је управо почео. Није имао среће да се мирно посвети оном што је највише волео и најбоље умео.
Рат је дошао и у мали Шид, који 1941. године улази у састав Независне државе Хрватске. Ћирилица тада постаје забрањено писмо. Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике. У једној злочиначкој усташкој акцији на Велику Госпојину, 28. августа 1942. године ухапшен је и са великом групом Шиђана стрељан у Сремској Митровици и сахрањен у заједничкој гробници. Тако је трагично завршио живот један од највећих српских сликара свих времена.
