Место предговора

Хоћу да Вам опишем како сам радио слике, које излажем и у каквим приликама сам живео за то време.

После моје потпуно распродане изложбе, која је била септембра месеца 1928. у Београду кренуо сам натраг за Париз и ако тешко душевно болестан. У Паризу сам живео од 1925, где сам имао свој атеље, све до мога оболења у месецу фебруару 1928. Тада је зимска париска грозница, учинила, да сам полудео, а предуслови за моју болест били су, слаба дохрањеност, духовна премореност и неуспех у животу. Како је, од свих тих незгодних дана и година, у моме животу дошло, описаћу касније, у колико би то имало везе са мојим сликарством.

Читав мој живот у Паризу од 1925. била је оштра борба у себи самом, против жалости, сентиментализма, те сам радио слике у ведром тону, са веселим колоритом. Али све то није помогло, преживот је био толико ружан, толико огаван и жалостан, да је достајала једна јака грозница, па да сву моју “одбрану “ сруши.

Дакле, када сам се вратио у Париз 1928. год. хтео сам опет да се уредим за рад, као пре мога оболења. Случај је хтео да после два месеца неуморног трагања, нађем по једном новинском огласу, да се нуди атеље згодан за какву мању индустрију. Узео сам ту рушевину од атељеа у најам (у њему је била творница апарата за радио пријеме), па ми је исти, мој љубазни пријатељ и знанац, одлични париски архитект, Швајцарац по народности господин Рајст бесплатно колико се њега тицало, а уз релативно мале трошкове за зидаре, столаре и собосликаре, претворио у веома пријатан атеље. У том атељеу радио сам око годину дана, па су париске слике које излажем у њему настали. Тај атеље био је са свих страна високим кућама опкољен као неко двориште, које има стаклени кров. Тога ради светло је имало изглед „мистилног” осветљења каково имају кадгод подруми и каково се виђа кадгод и на холандским сликама. Сушта противност био је овај атеље из улице Данфер–Рошро, са атељеом из улице Данвил, који је био југоистоку окренут и пун сунца и где сам пре становао. Овај други био је таман веома тих са тужним светлом, али необично сликарским те је био погодан за моје болесне живце.

Класично светло за холандско сликање, за светло и сену спојену са бојом, за форму, која није „опрана светлом“ већ је, кроз ту расвету, некако рапава и пуна шупљина. Атеље ми је диктовао стил а уједно ми пробудио сећања на школу проф. М. Кл. Црнчића (у оно време још жива), који је увек желео и тражио такову расвету, а помоћу завеса и постизавао ју је, кад је нас учио сликати по сликама „највећег“, како је он Рембранта увек са знаком највећег поштовања звао. Тако ме је тај атеље одвео у стил моје младости, и учинио да сам напустио сасвим париску црту у својим сликама.

Како сам у лету 1928. и ако тешко душевно болестан почео наново да сликам и то сасвим реалистичким стилом, сремске крајеве и како су те ствари и ако су рад једног душевног болесника, биле су гледане као потпуно нормалне на мојој изложби 1928. у Београду, то сам хтео да наставим тај стил и у Паризу. Расвета париске околине, па Нормандија, камо ме је одвео љубазни господин Мерк, мој бивши купац, другачије изгледају него сремска поља и брежуљци, али за мене су остали исти циљеви као и у Срему, насликати оно што видим тако како свако види, а унети у свој рад све оно, што се сматра највишим у сликарству, али без нападне видљивости. Морам рећи, да, коме год сам обичном човеку те ствари показао, нашао је да су лепе, а тако исто и веома чувени сликари.

Безначајни су их налазили да су сувише обичне. Ту се је, са једном од овакових последњих, десио овај комични случај. Послао сам као и обично године 1929. слике пред жири Јесењег Салона, које сам показао био моме суседу господину Петру Крогу и који их је нашао сликарски веома лепим.

У композицију унео сам сиже који су импресионисти чешће радили, а слика била колористички и материјално безпрекорна. То вече, када је жири радио, дошла је чланица тог жирија, у бар где сам седео која се је фалила како је жирирала и да мене бламише, приповедала је како су одбили слику тог садржаја и таког изгледа каква је била моја слика. Ја сам био разжалошћен тим, а моја знаница Гђа Фернард Бареј, сликарица, добацила тој дами следеће: Крог нам рече, да је Шумановић послао истинске Сезане пред жири, а ви их одбијате (то су биле слике бр. 10-11). Непрецизно речена реченица (коју сам ја хтео одмах да исправим али нисам доспео) произвела је ово:

Та дама је поцрвенила, молила ме је скоро на коленима да не износим то пред јавност, да се је жири тако страшно бламисао и потекла је, не хтејући чекати, да јој објасним, да то нису слике Сезанове, него моје, да обавести остале чланове жириа да им се десила незгода те су одбили Сезана. Та дама имала је уверење да сам необично богат, јер ме је Кики, моја добра знаница (сликарица и певачица великог имена) звала у шали „Конт де Пари“ јер сам пребројавао „паре“ француски речено конте „бројити“ како сам јој растумачио, одбијајући чешће њене жеље, да јој купим цвећа, када је цвећарица наишла.

Чланови жирија били су утучени, долазили су ме прекоравати, да сам тако неозбиљан, да толику вредност смем да поверим обичним носачима салона, да слике којих тамо на хиљаде, бивају бацане и оштећиване, а да су то, што сам послао најлепша дела великог генија сликарства, па је права неозбиљност да сам тако учинио. Ја, колико год брзо сам могао, да их не мучим, тумачио им шалу и стварну истину.

То је била за мене школа, а и за њих, да се неверује реномеу, али да се не одбија да се некоме напакости. После тога је господин Петар Крог испричао (јер је сматрао да није обавезан даље да држи тајну жирија) како су нас све Србе, Хрвате и Словенце одбили од истог Салона године 1926, када је он био члан жириа из, разлога, да им наша држава није интересантна, јер не купује њихових слика и да их сметамо у Паризу, а да је он гласовао за мене јер сам га онда молио зато, а њему су се слике и допале, па ми је рекао да се чуди да смо ипак имали сваки од «наших» по једну слику у Салону када смо били сви одбити. То је била моја интервенција код секретара Салона, коме сам споменуо да су два моја знанца и ја познати као пријатељи француске и њене уметности, па је секретар их записао као «узете», сам не питајући никог.

Тако сам дознао да многи не познају ни Сезаново дело, да судити нико не може правилно, и треће да Французи неће у мени гледати никада себи равног, него странца, који им је непотребан, и који их смета. То као и шикане са дозволом боравка у Паризу, које ћу касније описати, а које су биле велики узрочник мога нервног и духовног оболења, учиниле су, да сам ја некад најпознатији франкофил међу сликарима Српским, Хрватским и Словеначким, постао равнодушан за француску и њено савремено сликарство, а на то су ме саветовали да постанем и моји знанци често чувени француски сликари које је сметало да славим слабије од себе, а уједно то је био крај мога излагања у „Салонима“ са жиријем.

Мој живот је текао овако: Рођен сам у Винковцима 22.1.1896, од оца шумара. Отац и мати су ми били из Шида, куда су се и вратили у мојој 4-тој години, када је мој отац добио рану пензију јер је оболео (катар с а глухоћом). У Шиду је добио контрактуалну пошту, а био је у тим млађим годинама веома активан и створио леп иметак, који је на жалост за време рата, болести рад, а још више изгубљеног самопоуздања ради продао у бесцење, јер је био таоц и као такав притворен. Нова држава није ту неправедну продају поништила, него ју је дапаче судом потврдила и тако сам ја, место да сам остао веома имућан, остао средњег стања.

У Шиду сам био до своје 10 године, када су ме уписали у Земунску реалну-гимназију. Ту сам се почео занимати за сликарство у својој 14 год., а у 15 години (5 раз. реал. гим.) полазио сам приватни течај проф. Јунга, који ме је учио импресионистичко сликање и то на начин Сезана и Ван Гога. Крај тога много сам у оно време научио од мог школског друга Воркапића Славка, који је имао срећу да изађе из гимназије и да се упише у Београду код госп. Љубе Ивановића у школу. Кроз тог пријатеља научио сам технику оловком и лепо цртање по природи. И данас кад се осетим слаб,  потражим те цртеже, као и, једно уље из тог времена, и онда видим да нисам био слаб, ни без талента, него да сам био већ и у тој раној младости толико свестан и добро школован, да сво накнадно школовањени нисам требао, већ само слободе да се препустим својој пасији.

После завршене гимназије, јер ратне прилике нису допуштале друго, уписао сам се у јесен 1914. у уметничку школу у Загребу. Био сам додељен прву годину Отону Ивековићу, а остале три уписао сам се код  професора Црнчића. Код Црнчића било је највише ђака увек, а међу њима био је и покојни Штајнер, са којим сам друговао и имао заједно приватни атеље. Црнчић је био веома чувен педагог и код њега сам учио цртати по узорима Микел-Анђела и Дирера, а сликати по Рубенсу, Рембранту, а сам сам радио изван школе по Манеу, Сезану и Монеу, (слика бр. 1 пејзаж 1918 године).

Уметничку школу сам завршио као одличан ђак, оцењен да сам получио изванредне успехе у фигуралном цртању и сликању и да сам крај своје марљивости необично способан за наставника. На жалост био сам гимназиста, па нисам могао „а ни хтео“ да правим професорски испит, јер сам хтео да останем сликар, а нисам могао тај испит правити јер су у оно време, наставници дескриптивне геометрије, тражили по 2000 дин. месечно за инструисање у том предмету, који се полаже на испиту, а који ја нисам као гимназиста учио. Ту своту плаћати кроз две године нисам могао, а власт није хтела да ми дозволи испит из групе повести уметности и опште повести и географије и ако је обећала пре, па тако нисам постао наставник на велику жалост мога оца и матере.

После свршене уметничке школе почео сам рад у атељеу, који ми је кипар Јун уступио (слика бр. 2 из год.1919). У исто време сам замењивао сценографа на народном казалишту у Загребу, кроз годину 1919-20. Прву изложбу имао сам као ђак 1918 са лепим успехом. Пред лето 1920 приредио сам II изложбу својих радова у музеју за уметност и уметни обрт, који је ондашњи директор Сабо, давао уметницима на располагање, јер је уметнички павиљон био закрчен добротворном институцијом „Прехране“. Изложба је имала леп моралан а и добар материјалан успех, захваљујући љубазности господина Гривичића, који је одкупио већи број  радова (слике бр. 3-4 из 1919-20).

Критика ме је метнула у ред првих сликара света и ја сам био окружен доста великом љубазношћу и пажњом. На жалост Загреб никада више није био за мене место од неког интереса после те изложбе. Ја свој реноме нисам могао задржати у том граду и ако сам чинио сав могући напор да будем увек на „висини“. Они су имали свој видокруг, а који се усуди, да ради оно, на шта Загребчани нису навикли, тога се они одрекну. Како су веома нееластични духом, мода је код њих увек са 10 година закашњења.

Већ као ђак имао сам своју прву изложбу у Салону Урлих 1918. године (слике пејзажа околице Загреба ). Друга је била та 1920. у Музеју, а трећа је била после мога повратка из Париза, куда сам отишао у јесен 1920. и остао до лета 1921. У Паризу сам радио ствари прво ближе настојањима Дерена и Фриеса, а под конац после једног 3-месечног курза код Андре Лота, ушао сам у стил кубистички везан на нарав, какав је био у то време веома у моди у Паризу. Лот је упливисао на мене много али не искључиво јер је било уплива и Пикасовог па Громеровог и Хербеновог. Нисам био оригиналан, али се је моја свака ствар оштро разликовала од њихових. Када сам дошао натраг у Загреб публика је била запрепашћена тим сликама, а критика није смела да пише од страха пред непознатим (слика бр.5-Париз 1920), али зато су се „добри грађани“ који су били на власти оградили против таковог сваћања (које је у оно време било већ у француској признато као уметност, за коју држава има интереса, јер их је већина од тих била у репрезентацији француске уметности на изложбама на страни, а и музеји у унутрашњости куповали су њихове слике), па су за мене била затворена врата за свако намештење.

Био сам дубоко увређен свим тиме, јер сам био свестан своје вредности, а међ тим сликама, било их је неколико које су код мојих ондашњих пријатеља у Паризу (господина Диреа, данас чувена сликара и господина Лучанског скулптора) као дела равна најбољим важила. Али Загреб ми је одбио сав успех и ја сам продао свега један акварел.

За време женидбених свечаности покојног Краља Александра 1922. год., држава је приредила целокупну југословенску изложбу, свих школа и свих праваца, а ја сам суделовао у групи „независних уметника“ (који су били прави незавишњаци, а не као неки који си данас то име присвајају па излажу уз жирије), која није познавала жирија. У тој групи били су Петар Палавичини, Сибе Миличић, Бијелић и друга господа па и ја, који сам био заступљен на тој изложби са четири слике, од којих су „Берба“ (слика бр.5) „Француско село“ и „Крај с мостом“ биле су продане за доста велику своту, те сам постигао највећу продају на изложби. То ми је омогућило да почнем наново са својом радом, (слика бр.6) чим сам нашао згодан стан у Загребу (у Београду ради личних својих прилика нисам могао остати, а и ради велике скупоће станова у оно време).

У Загребу сам радио 1922-1925 год., пропагишући нешто чланцима, а још више живом речју по каванама модерну француску уметност. То ми је донело веома много непријатности, али ја сам био везан од најранијих својих почетака за Французе. Како се мој положај није поправљао у Загребу, ја нисам могао добити честито намештење. Имао сам мали синекурни положај на музеју са 470 дин. месечне плате. Морао сам прекинути са тим животом, па сам у јесен 1925. кренуо за Париз. Мислио сам познат сам као франкофил, имам већ прилично пута цитирано име у француској штампи (ја сам слао на изложбе Јесењег и Независног Салона сваке год., слике из Загреба), као и једна продаја моје слике у „Јесењем Салону“, помоће ми, да ћу моћи колико и много других странаца, да си створим зараду сликарством у Паризу. Али не лези враже. Моје слике је купио господин Дорић из Загреба, да ме помогне да отпутујем у Париз, а на пасошном одељењу дали су пасош с лакоћом, само на француском конзулату нису били мекани. Дали су ми визу само за шест месеци и нисам их могао намолити, да ми даду обичну визу за улазак. Позивао сам се на моје франкофилство, на моју пропаганду за француску, а на концу и на мој прилично осигурани доходак од куће. Све није помогло. Они који су путовали коју недељу замном нису имали неприлика до ја, који сам био намеран да постанем, од своје претеране љубави за француску њезиним грађаном.

Дошао сам у Париз  да живим на милости  париске полиције  са по 6 месеци дозволе, било је то у почетку, па онда анкете, па рад у нервози, хоћу ли моћи остати у Паризу, па забрањивање да продајем слике, па коначно дозвола боравка само као „ђаку“. Рекао сам си, тако поступате самном и снизили сте ме на ђака, а сваком странцу који Вас можда није ни волео дајете дозволу боравка и нудите држављанство и дајете места у својим колекцијама њиховим слабашним и „антифранцуским“ сликама, добро ја ћу код Вас ђаковати, али онда за навек нека буде крај томе.

Ђаковао сам поново код Андре Лота, учио сам љубазно слкарство Фрагопара, употпуњавао своје знање о сликању Сезанову и Реноарову, дивио се Матису, а крај тога сам излагао у Салонима Јесењем и Независном. Све је ишло добро док моја уморна глава и ослабели нерви, од тих свих шикана нису подлегли једној грозници, која је код мене провоцирала лудило. Дошао је Салон  независних, ја сам имао слику „Пијани Брод“ (слика бр. 7) и једну крајину. Слика је била дискутована, а ја сам полудео. Сећам се још и данас када сам из Загреба дошао у Париз, па сам се обратио Флорану Фелзу, моме знанцу из 1921. г., а он ми је рекао, промените име, са славенским именом зараде у Паризу нећете наћи, достаје нам Терешковић да памтимо његово име, па немојте од нас, тај други напор тражити, иначе господин Флоран Фелз ми је учинио много драгоцених услуга после тога разговора.

После обољења, напустио сам рад у марту 1928. године, да га опет почнем истог лета у Шиду. Дошла је моја изложба, са свима проданим сликама, захваљујући госпођи Ани Маринковић, господину Ђерасију и Палавичинију, па господи Рибникару и Кракову, чије новине су ми правиле рекламу, а они били купци слика, јоште „Правди“ која је доносила репродукције и велику рекламу.

У јесен 1928. вратио сам се у Париз, обскрбљен новцем из Београда. У истину, мада сам био болестан, тај боравак ми је био најлепши, јер сам захваљујући продаји у Београду могао да другујем са господом Крогом, Којонагијем, да се упознам са Дереном, да будем редовно у друштву дама Кики, Терезе Трез и Фернанд Бареј, те Хермине Давид и покојног Паскина, за кога ме је везивало неко „балканско“ пријатељство.

Сви ти уметници налазили су допадања на мојим сликама (слике бр.8-9-10-11) које сам у то време радио, а један мој знанац мислио је да су боље него оне које сам радио као здрав, а Андре Лот ми је рекао, адекватног су валера, а сигурно и боље од Сезана јер сте боље школован, али шта вам то вреди да се и каже, када сте без „цена“. Мислим да је у томе било много утехе болесном човеку, али он ми рече да то није тешење. Сви су ме од реда, који су слике видели саветовали, да се заувек отарасим тога да будем пропагандист „француских вредности“ у својој отаџбини. Чините то Французима што су они чинили Вама, гњавите их и мрзите па ћете од њих бити поштовани, биле су отприлике њихове речи. И колико бих и хтео да их не послушам морао сам. Моја болест ме је везала за село, а болестан ум, који је патио од заборавности, премора ради, учинио је да су париске успомене избледиле, а жеља ме је престала да вуче, да излажем у Паризу. За мене је то моја умрла младост, где сам често са одушевљењем гледао на безначајне творевине парижана.

Када је у 1930. години јануара месеца криза новчана, постала необично оштра, а моје духовно стање све горе, морао сам да напустим Париз. Добротом госпођице Терезе Трез, која је преузела мој атеље, исплативши ми трошкове инсталације, уредио сам своје ствари и вратио се из Париза у Шид, жестоко мучен као и сво време својом болешћу. Након два месеца проведена код куће, морао сам отићи у болницу у Београд. Лечио ме је у тој мојој болести господин Др. Андра Николић, а становао сам на клиници господина Др Раденка Станковића. Лекар ме је сматрао најтежим болесником, али потпуно безопасним за своју околину, јер сам био доброг одгоја, па сам и у болести био добра владања. У болници сам почео радити наново и то аквареле са Вождовца. Када сам се вратио кући после три месеца проведена у болници, онда су почеле моје праве муке.

Мој отац био је одавна болестан (камен у мокраћном мехуру) али иначе човек прилично одржан мирним животом. То је био крај моје матере мој најиздашнији мецена, који је само на мој други боравак у Паризу, потрошио више од 250.000 дин. (а ја сам на тој изложби у Београду добио за све моје продане слике 48.000 дин.). Зато сам и ја хтео да принесем своју уметност, да тако кажем, на жртву моме оцу. Хтео сам да радим што јефтиније, да сачувам новаца за потребе његове болести, јер су се приходи нашег малог иметка нагло смањили. Радио сам био са обичним собосликарским бојама и црвеним ланеним уљем, а године 1931. када је било најгоре и на хрђаво препарисаним платнима па су ми те слике остале и не довршене и тако сам у тој години био на губитку за 20 слика, а од хрђава материјала сам се тако разболео, да су лекари мислили већ на најгори крај, те сам остао болестан од тешке хистерије све до 1936. То су биле године које ипак нису пропале, јер када се је финанцијска ситуација мало поправила и ја дошао до финих материјала, па кад сам си уредио строј за рибање боје под притиском и одгојио рибача, моје се је здравље поправило, а тиме су и слике се довршавале.

Тих страшних дана када сам био у тим мучним трзајима, настале су те слике које називам зверским, а које захваљују свој изглед не каком штудију француза и ако им нешто личе него невољи. Подлога је била рађена цинковим белилом на подлози која не упија. Па су зато настајали током рада «брегови « и « жиле « и „подебљања“ на сликама и увек је био нов проблем како да их довршим. Ја сам у шали звао те слике „Крвава Хрватска“, „Тужна Босна“ итд., а у ствари то је био комад мога тужног и гадног живота. Тај стил сам у муци освојио па је он мој, као и сви следећи, које сам радио у своме селу. Био сам намеран да издржим до краја ту борбу и да сав свој материјал, као и сво своје  гледиште на сликање израдим сам, не много другачије од општег и оног што се ради у савременом сликарству, али да буде освојено кроз мој труд и да постане тако моје. Оригиналност под сваку цену нисам хтео имати, јер та ми је се гадила, као сувише јефтина и проста и добра за  „Париз“, нег сам хтео оригиналност истинску и озбиљну.

Зато знате, а ја лажа нисам био никад, да подебљања у мојим пејзажима не долазе од студија Сезана, него да су штудирана на пластичним тањурима, неких безимених керамиста, које моја мати поседује, да моја воља за формом, бојом и монументалним распоредом, као и контуром не долази ни од Сезана, а боја и пластика од Реноара, него је стил по књизи проф. Дернера направљен, (а то је био уџбеник мога школовања), само тај стил он нигде не описује уједно, него сам га ја сложио, по опису сликања уљем и сликања фреско. Такав је био и Сезанов касни стил, само мој је другачији. Док је код Сезана већином мали формат, па је у том формату рађено полутоновима, за то му је и контура плавкасто сива, а ја сам био већ форматом принуђен као и сваки други сликар што би био, да мећем контуру црну, (кадгод црну и црвену, по Дернеру), јер је боја у максимуму напола у већој слици. Ценио сам много Курбеа ради његова материјална начина, али нисам се поводио за њиме. Уопште нисам ни нож од Курбеа  «наследио« него сам га само опет по Дернеровој књизи усвојио, која је и ако веома несигурна, па коју сам морао сву проконтролисати (гдегод и до 90% више уља у боји него што треба!), ипак књига којој сам веома захвалан, јер, када сам је добио наново у руке, нисам морао више сам у себи да осећам зависност од икога. Данас радим стил који зовем сам пред собом именом „како знам и умем“ – стил, који није ни академичан а ни левичарски нег онакав, како ми га мотив, моје знање и моје расположење диктира.

Са тим расчишћавањем у самом себи, дошло је и до тога, да нисам наставио мој стил из Париза у светло-сени и боји, него да сам морао да пронађем начин који ће дати најбоље ту  светлост и јасноћу сремске крајине. Она делује ведро, јасно, као ни један други крај, који сам до сада видео. Ту сам морао напустити «тоновање» па се изразивати бојом и светлом. То је крај који је диктовао мој начин сликања. Зато сам морао прибећи контурама особито у сликама са телесима, да не уносим тамне плохе око телеса, да израдим са њима оно што се иначе чини тамнијим тоном. Контуром могу лакше сунце да изразим као и јако светло. Мотиви тих слика су покупљени из разних страна шидског краја, па сложени тако како их видите на много слика, увек сличне, зато да добијем деловање јединствено, у том циклусу композиција.

Тај шидски крај је најсликовитији крај и мени најлепши (после њега околина Париза). Мислим да Вам неће дојадити тај циклус „Шидијанки“ купачица, које стварно и непостоје у Шиду, (јер у потоку се купају само деца и кадгод која девојка скривена џбуњем). Мучила ме је одавно жеља да начиним за себе самога такав циклус где се исте фигуре понављају, јер сам видео, да су сликари често баш тиме добијали јединство стила (Реноар, Марес), а крај тога тај плави модел, који ми је у Шиду позирао (боље него модели које сам имао у Паризу), био је једини, који сам имао за тих 10 год. (црнке су по цртежима, донетим из Париза).

Тај крај, његово сунце и светло учинили су, да ћете моје слике наћи опет ведрим и јасним тоновима сликане, као оне што су биле на изложби 1928. у Београду, а које су биле светло Срема однесено у Паризки пејсаж, а сада је све то само примењено на овај крај који је у истину такав. Надам се, да ћу наћи међу вама  београђанима опет поштоваоце и љубитеље мога сликања од пре, па ако вам дајем да осетите и тамне и сочне боје Париза и северне француске, контраст ће бити убедљив да сам ја реалист, више него пре и да све чиним да Вас задовољим у највећој мери, колико моје знање и таленат допушта.

 

САВА ШУМАНОВИЋ.

 

КАТАЛОГ ИЗЛОЖБЕ САВЕ ШУМАНОВИЋА,

НОВИ УНИВЕРЗИТЕТ,  БЕОГРАД, СЕПТЕМБАР 1939.

 

Напомена: Сви Шумановићеви текстови пренети су у оригиналу са свим правописним и граматичким грешкама, иако се за неке може претпоставити да су чисто штампарске гршке а не последица болести и њоме проузрокованог заборава.