Galerija Sava Šumanović

Зашто волим Пусеново сликарство

Вести

SAVA ŠUMANOVIĆ

KNJIŽEVNIK, Zagreb, jun 1924, br.2. str. 57-59.

U prošloj svesci «Književnika « pokazao sam neke generalne oznake koje su vidljive kod svih slika koje držimo za velike. Iako je članak pisan razumljivo, nije shvaćen (sudeći barem po kritikama koje pišu sada o izložbi Proljetnog salona). Time najviše potaknut, želim pišući o slikarstvu Nikole Pusena sve ono što sam rekao donekle pokazati i razjasniti i na jednom primeru.

U vreme kad je u flamanskom slikarstvu vladao poput kralja Peter Paul Rubens (1577-1640), koji je slikao bakanale boja i forma; kad je Velaskez (1599-1660), prvi impresionosta, snizio patetični ton vizionara slikara El Greka na slikanje s temperamentom, – Pusen (1593-1665), premier peintre du roi, sačuvao je osećaj za meru. Sve ono što je u Italiji kroz četiri veka bilo otkriveno, sakupio je Pusen, i dao svu tu tradiciju obogaćenu svojom ličnošću, u nasledstvo generacijama valjanih francuskih slikara. Pusenov se uticaj može videti na delima Davidovim, Engrovim, šta više i na zidnim slikama Delakroaovim u kapeli sv. Arhanđela u St. Sulpiceu (tu je Delakroa prišao klasicizmu),i na crtežima Degaovih plesačica (ona tvrdoća i čistoća forme: Oznaka francuske tradicije), a da i ne govorimo o Sezanu, koji je svu svoju teoriju izgradio na slikama Pusenovim. Dakle sve ono što u francuskom slikarstvu zaista nešto vredi, duguje mnogo Pusenu. Starije historije umetnosti (do 1903. od prilike) nisu mnogo štedile Pusena. Svaki nemački profesorčić prebacivao je tvrdoću, hladnoću i bezličnost delima ovog majstora. Izgledao im je shemastičan. Ipak se o tome osnivaču «herojskog pejzaža», tome klasicisti, nikad nije niko ljuće osvetio nego gospodin Lunaček u Obzoru o mojoj malenkosti; ubrojio ga je među slikare «Rokokoa» i pripisao tome najčišćem arhitektu bujnu fantaziju! Da i ne govorimo o najvećoj protivnosti između metoda N. Pusena slikara Luja XIII (kasne renesanse francuske i slikara Rokokoa, gotovo je jedan i po vek od njega do vremena Rokokoa) gospodine Lunaček. Pusen je tvrd i shematičan zato što je Francuz, i što je klasik. Nikada nije bio zaveden od sporednosti, stvarao je uvek tip, a nikad individuum. Tvrd je bio zato, što je svoje slikarstvo želeo dovesti na stepen Rafaelova. Nikada nije Rafael imitovao materiju mesa u figurama svijih slika. On je (protivno nego Holanđani i Flamanci) stvarao novu materiju – materiju solidniju tvrđu, koja deluje gotovo kao porculan. Time je svoje forme transponirao u novi svet, nepomičan, u svet slike. Rafael i Pusen su dobro znali da bi imitiranje pokreta modelovih, donelo u sliku elemente časa, a slika treba da bude delo trajno. Zato kad Pusen slika figuru u kretnji on je, rekao bih, okameni, da nam dođe dojam stalnosti. Ta tela žive samo životom koji im je dao njihov stvarač. Taj život nije imitacija vanjskog života, već je organski povezani život linija, plastike (sene i svetla) i boja. Vanjska je priroda bila ovde samo materijal. Velaskez, koji je u tome isto što i Mane, poetično imitira prirodu, dok su Rafael, Pusen stvarači novog reda u svome delu. Pusenova rečenica:» Je n”ai neglige « pokazuje nam donekle način njegova stvaranja. Geometrijska struktura, jednostavnost i pomanjkanje svake fantazije u nemačkom smislu (Grinevald), dve tri stereotipne kretnje figura, najproračunatiji kolorit, – to su oznake Pusenovuh dela. Kod nas se sumnja o tome da egzistira « arhitektura « u slikama velikih majstora prošlosti. Da sam ja na primer, historik, ne bi se trudio dokazivati nekome da je Napoleon egzistirao i da ga nisu tek a posteriori pronašli historici. Nikola Pusen je u svojim delima dao primer dobre arhitektonike u slici. Arhitektonski osećaj je ono što postavlja u ravnotežu vrednosti plastičke s vrednostima dekorativnim, i tako se onda dobiva prostor u slici. Pusenova slika «Orfej i Euridika « može nam poslužiti za primer. Ta je slika razdeljena tako da su dva suprotna kuta slike rasvetljena, a dva druga osenjena. Svetli kut koji je bliži našem oku (strana slike u kojoj su figure) osvetljena je toplo i rađena je u velikim masama dok je svetlo u suprotnom kutu (nebo) hladno i odeljeno drvećem, koje je crtano ornamentalno (plošno). Sena koja je u prvom planu hladna je (teren) s toplim refleksima, a drveće u protivnom kutu je plastično u toploj seni s hladnim refleksima. Time je Pusen dobio generelni ritam svoje slike, koji se onda ponavlja do u krajnji detalj. On je načinio isto ono što čini i valjani arhitekt, kada uravnotežuje bazu s potkrovištem. Što bismo mislili o arhitekti koji bi načinio laku bazu u teško potkrovište? Neobično je kod Pusena to da nije izgubio osećaj za meru u doba kada su ušli u modu preobilni barokni oblici (to je doba dekadense, slično kao i Laokon u poredbi sa skulpturama iz doba cvetanja); gotovo je škrt u istraživanju. Ta ekonomija je očevidna u svim njegovim delima. U Luvru samo treba pogledati ona dva «Bakanala», «Trijumf Flore», «Dafnis i Kloe» «Eleazar i Rebeka», «Ljeto» ili «Ruta i Boz»,»Zima «ili «Potop», «Jesen» ili «Ulaz Jevreja u Palestinu», pa ćete se uveriti gosp. Lunaček da Pusen nije imao fantazije u vašem smislu, jer fantaziranje nema nikakove veze sa slikarstvom. Fantazije imaju dekako kičeri a la Beklin, Štuk u izobilju. Pusen, premda upotrebljava sujet, nikada nije ilustrator. Njegova «stegnuta paleta», bila je uzorom P. Sezanu najvećem koloristi modernog vremena. Nekoliko okera, ultramarin i crna, dovoljno su mu davali kolorističnih mogućnosti. Sezanu je trebalo gotovo 30 godina rada da dođe do toga uproštenja. Sve to što sam rekao o Pusenu izgledaće može biti bledo, jer se ne može kod nas još da oseti vrednost onoga što je u umetnosti najviše. Kod nas se voli lažna patetika, imitacija prirode, ilustrativno slikanje, šarenilo kolorita, jer imamo takve mozgove da volimo ono što je najbeznačajnije i što nam se čini misteriozno. Mi ne osećamo misterij harmonočnog dela, ali kada vidimo kakovu ilustrativnu košmariju ili kad vidimo pejsaž sa zelenom travom (kojemu bi se volovi vrlo veselili da imaju malo smisla za slikarstvo), igra naša purgerska dušica od veselja. Kušao sam da se od svega toga oslobodim, i volim toga umetnika, koji je znao da organizuje svoje osećaje, i stvarao dela tvrda, shematična i okamenjena, jer je sledio onu misao koju je napisao u pismu M. De Šantelou-u: « Nastojaću iz svih snaga da zadovoljim umetnost, Vas i sebe «.



Сва права задржава галерија слика “Сава Шумановић” Шид.
Scroll